ДЕЧИЈИ КУТАК
ЖЕЉЕ
Моја неостварена жеља је да будем један велики и добар џин.
Кад бих ја био џин помагао бих људима у разним тешким пословима. Нико више не би морао да носи тешке ствари јер биј ја то све брло лако пренео где треба. Нико више не би морао да користи мердевине јер бих ја све могао да дохватим и без њих. Ја као велики и добар џин био бих смешан деци. Ја бих се са децом играо по цео дан и сва деца би ме волела.
Кад би се моја жеља остварила људима би било лакше у обављању тешких послова, деца би била срећнија а ја бих се много радовао.
РАДОСТ ПОДЕЉЕНА СА ДРУГОМ
Радост подељена са другом је кад два најбоља друга деле све што имају.
Ја имам доста другова и са њима делим све што имам. Један од њих је мој друг Огњен. Ја са Огњеном идем у школу и он ми је најбољи друг. Он и ја делимо исту школску клупу и нераздвојни смо другови. После школе он дође код мене или ја одем код њега да се играмо. Мој друг Огњен и ја делимо школски прибор, играчке и тајне које нико не зна.
Ја сам јако срећан што имам оваквог друга с ким могу све да поделим јер радост није радост ако немаш с ким да је поделиш.
Михајло Ићитовић
2.разред
ОШ „Миша Живановић“
Средњево, Велико Градиште
O ЗИМИ ПЕСМОМ
Зима је време,
када је све бело:
планине, доље
у моје село.
Мраз, цича зиме,
сунце не греје.
Мећава само
бели снег сеје.
Дрвеће стоји
тужно, без лишћа.
Лија кроз шуму
лови зечића.
Меда већ чврсто
зимски сан спава.
Сања да буја
зелена трава.
Низ брдо граја
ведре дечице,
на грани тужне,
гладне птичице.
ИСИДОРА МИЉКОВИЋ
4.разред
ОШ „Миша Живановић“
Средњево, Велико Градиште
ЗИМСКА ПЕСМА
Стигла је зима, бели се све
Од хладног мраза тло под нама крцка,
Са кровова висе леденице,
Нигде ни зрачка сунца.
Гледам кроз прозор како кошава дува,
Око куће чује се њен фијук хладни,
Под стрехом се сакрили врапци
Згрчени, промрзли и веома гладни.
Зими не ужива баш свако,
Једино је Снешку лако.
Од снега је створен, па му мраз не смета
Ако га кошава поквари, Поправи га рука детета.
Недељковић Тијана
Уч.четвртог разреда
О.Ш. „Миша Живановић“
Средњево
НА РАСПУСТУ
На распусту, на одмору,
уживала сам ја на мору.
Не на Гочу, не у бањи,
већ у Турској, у Алањи.
Сунце врело, вода слана,
уз мене су тета и нана.
Не дају ми да духом клонем
и у море ја потонем.
Јер, иако нисам мала,
ја да пливам нисам знала.
Млатим руке, вода пљуска,
баш сам била права гуска.
Но, уз мало већу муку,
научила сам рад руку.
Сад у мору сама пливам
и на песку ја уживам!
Исидора Миљковић
Четврти разред
ОШ „Миша Живановић“
12253 Средњево
СИВИ ВУК – МОЈА ПРИЧА
Некада давно живели су принц и принцеза у великом двору. Једном, док су били у трпезарији и гостили се разноврсним јелима, док су они доручковали, ту је са њима била и стража. Али одједном чуо се врисак неког детета из двора, принц је отишао да провери шта се дешава. Када је стигао на место где се чуо врисак није било никога, а када се вратио бидео је онесвешћене стражаре, а принцеза је нестала. Принц је тражио по целом двору али није могао да је нађе. Убрзо је један стражар стигао и рекао младом принцу да је принцезу неко отео, али не зна ко. Принц је одмах кренуо у шуму да је тражи. Пронашао је принцезу и човека који је отео. То је био његов најбернији стражар, у стражаревом џепу је пронашао поруку у којој је писало да ако отме принцезу добиће велику количину новца, али морају да се нађу у шуми. Стражар је био упуцан али принц је приметио да их неко посматра. То су били стражали из другог краљевства са намером да убију принца. Одједном је испред принца искочио сиви вук. Принц је ставио принцезу и сео на вука. Вук их је однео до њиховог краљевства где су живели срећно до краја живота.
Лазар Радовановић,
Уч.четвртог разреда
О.Ш. „Миша Живановић“
Средњево
СИВИ ВУК – МОЈА ПРИЧА
Некада давно постојала је једна шума густа и мрачна. У њој је живео велики сиви вук. Сви су о њему причали али га нико никада није видео. Само су понекада чули његов урлик од кога се ледила крв у венама. Причало се да се дању претвара у човека и да оде до села да чује приче о себи. Тако је једном сазнао да се спрема хајка на њега. Сви сељани су се сложили да крену, само је једна девојка убеђивала брата да не креће. Пошто је само њега имала плашила се да би га вук могао убити. А у ствари се вук плашио људи јер су му пре много година побили целу породицу. Дошао је и дан хајке, брат је кренуо са осталим сељанима а сестра кришом за њим. Била је тамна ноћ, ништа се није видело, сви су ишли са упаљеним бакљама кроз ноћ само је јадна девојка исла голорука. У тамној шуми пуној густе магле спотаче се о једну суву грану, врисну гласно и паде. Када је дошла себи схватила је да пред њом стоји велики сиви вук. Када јој је пришао ближе кроз плач га је молила да њој узме живот само да њеног брата поштеди. У том моменту дошао је и брат, клекнуо поред сестре и молио вука да узме његов живот а сестрин поштеди. Вук је урликнуо свом својом снагом. Сељани су се уплашили, бацили бакље и побегли ка селу. Одједном се створила велика ватра. Брат и сестра су немо гледали час у вука час у ватрену стихију која је гутала шуму и све се више приближавала њима. Тада нешто чудно засија у вучјим очима и он се спусти поред девојке на колена. Изгледао је дупло већи него кад стоји. Тада брат узе сестру у наручје и заједно са њом седе вуку на леђа. Он затим устаде и однесе их даље од ватре и густог дима. Носио их је тако кроз густу шуму све до места где су били безбедни. Савио се, спустио их, погледао их једнним дужим погледом и нестао. Брат и сестра су се вратили кући. Више нико никада није помислио да спрема хајку на великог сивог вука.
Филип Аћимовић,
Уч.четвртог разреда
О.Ш. „Миша Живановић“
Средњево
СИВИ ВУК – МОЈА ПРИЧА
Некада давно живео је принц Иван са својом браћом. Имали су дворац од камена.
Једног дана отишао је у шуму и сео крај дрвета. Када је угледао великог и страшног сивог вука. Уплашио се али није бежао већ је пришао ка њему и помазио га. Знајући да му вук неће ништа, рекао му је да зна да је добар и да неки људи не знају његова осећања, они мисле да су вукови крвожедне животиње али вукови у ствари нису такви. Вук га је гледао и одједном пришао. Принц је чуо да га стражари зову те је брзо потрчао. Следећег јутра принц је отишао на пијацу и угледао прелепу принцезу дуге смеђе косе. Пришао је ипитао како се зове. Она му је одговорила да се зове Маријана. После неког времена принц и принцеза су се заволели. Једне ноћи принц и принцеза су се састали али су их појурили пси чувари. Трчали су најбрже што могу када су их стигли код мрачне шуме. Трчали су и трчали када се испред њих појави сиви вук. Сели су на његова леђа и кренули. Сиви вук их је довео у неку стару кућу где су преспавали ноћ. Ујутру су се вратили у свој дворац где су обавили венчање.
Венчали су се и живели срећно до краја живота у дворцу са сивим вуком.
Тијана Недељковић,
Уч.четвртог разреда
О.Ш. „Миша Живановић“
Средњево
Зимско јутро
Иако зима календарски још није почела, данашње јутро имало је слику зимског пејзажа, као да смо дубоко закорачили у зиму.
Када сам се пробудила, време је било облачно и тмурно, падао је снег. Пришла сам прозору и видела да је све било бело - кровови, поље изван села, суседно село и брдо изнад њега. Брзо сам се спремила и отишла да доручкујем, али док сам доручковала, снег је престао да пада. Изненада се однекуд појавило сунце. Пожелела сам да на кратко уживам на снегу и изашла сам напоље. Осећај је био предиван! Ваздух је био чист и не тако хладан. Снежно бело окружење обасјано блиставим сунцем приморало ме је да на тренутак затворим очи. У том трену имала сам осећај да је стигло пролеће. Зраци сунца били су топли као да су били пролећни. Врапци су весело цвркутали и дечја граја се чула у близини. Убрзо је слика зимског пејзажа почела да се мења. Док сам се трудила да направим Снешка Белића, снег је почео лагано да се топи. Врло брзо се слика у мом окружењу још једном променила. Већ после подне нисам знала у ком годишњем добу се налазимо. Стрехе су капале, а олуци су звонили. Временске прилике брзо су се мењале.
Помало ми је било жао што се слика прелепог зимског пејзажа није мало дуже задржала, али се надам да ће бити прилике да се понови.
Тијана Недељковић
Ливада зими
Један предиван предео као из бајке, увек ми се појави у глави када препустим своје мисли природи.
Пространа ливада окружена је високим дрвећем и пуна шареног цвећа, које пружа опојне мирисе, а на чије цветове радо слећу пчеле и шарени лептирићи. Потчић, који тече кроз њу, блиста на сунчевој светлости. Дрвеће које је заклања подсећа на војнике.Веселе гране полако се њишу на благом поветарцу, док се са њих непрестано чује разиграна песма веселих славуја. Често се виде зечеви који ужурбано трче преко ње, до потока, како би се освежили хладном водом.
Деца, пуна радости, играју се на ливади. Не знају у шта ће прво погледати или шта ће прво ослушнити- да ли песму славуја или жубор потока. Не могу одолети да не уберу неки цвет, како би га однели кући и обрадовали своје најмилије.
Не може се речима описати сва лепота која украшава ову ливаду, може се само данима о њој маштати.
Борко Михајловић
Долази зима
Када почне да опада лишће, дани буду све краћи и хладнији; сви жељно ишчекујeмо зиму. Већина нас није одушевљена ниским температурама ии свиме што доноси зима, али те прве пахуље које угледамо, врате нам осмех на лице и све постане као бајка пуна чаролије.
Једна бајка је већ почела. Снег је забелео и све изгледа као најлепше сећање на тренутке из времена када су нам родитељи, уз пуцкетање ватре у пећи, читали све оне невероватне приче, док је напољу сипио снег.
Прва асоцијација у вези са зимом јесте снег, сва белина коју он доноси у тајанствености. Те мале снежне пахуље покривају све оно што смо уништили, посебно у природи. Не види се смеће које смо неодговорно бацали и све изгледа чисто и нежно.
Некада нас та белина и разнежи јер прекрива стопе лоших успомена. Иако знамо да постоје на центиметар испод снега, ипак их не видимо и у нама се јавља чудан осећај задовољства, јер знамо да ће се појавити неке нове стопе које ће оставити трага и када снег окопни.
Некада ће нам сва та лепота и засметати, али све док траје зима, сви ћемо бити чудно срећни и задовољни, јер је она нешто посебно, као најбоља пријатељица, која чува, али и крије, све наше тајне од других.
Тијана Перић
Чаробна зима
Стигла је зима у мој крај. Са собом је довела своје верне пратиоце – снег и хладан ветар. Пред нама су хладни зимски дани и дуге вечери.
Све више времена проводим у кући и покушавам да се забавим на разне начине. Често извирујем кроз прозор и проверавам да ли пада снег, јер једва чекам да се препустим зимским радостима.
Једног јутра, након што сам устала, изашла сам у двориште и гледајућу како пада снег, размишљала. Сунце је бледо и изнемогло, а снег полако побеђује и осваја нова пространства. Пахуљe личе на звездице које у ваздуху изгледају као да се играју јурке. А ветар, као да некуда жури, шамара и штипа за образе.
Барице су прекривене леденим прекривачима са шарама и пругама сликара Мраза, а чета тамних облака шаље маглу на улице и путеве. По неко јато птица још увек пролети изнад наших улица и кућа.
Дани су све хладнији и хладнији. На крововима, белим од снега, виде се димњаци и дим који извире из њих. У кућама је јако топло и осећа се нека посебна, чаробна атмосфера.
Доласком зиме, стиже најлепши и најрадоснији од свих празника, Нова година, коју сви са осмехом на лицу жељно ишчекујемо.
Зима је за мене најлепше годишње доба, које сваке године жељно ишчекујем и које у мени буди неизмерну радост.
Кристина Миљковић
Зима у мом селу
Свануо је бели дан – дошла нам је зима.
Људи у кућама ложе ватру
док напољу дува хладан ветар.
Петао је почео да кукуриче;
Буди људе.
Опало је залеђено лишће са дрвећа.
Напољу је мир
и тишина.
Све је бело.
Пута као да нема.
И све куће су беле...
Када сељаци иду да напоје стоку
Обују чизме до колена,
јер је дубок снег.
Само један дечак
кроз прозор своје собе
посматра...
како хладне пахуље падају
по земљи.
Марко Милошевић
Бели покривач
Стиже још једна хладна зима. Полако, свој долазак најављује малим снежним пахуљама.
Сунца је све мање и весела природа полако нестаје. На њено место долази снежни бели покривач.
Када сам устала, са свог прозора сам видела прелепу слику. Кровови су били бели, а куће су изгледале као да су ставиле капе на главу. Са по неког прозора засветли новогодишња лампа па ми се чини да та кућа намигује осталима. Зима је окитила дрвеће нежним пахуљицама и оно поносно стоји. Када дуне ветар, оно изгледа као да плеше. Крај пута се могу видети брежуљци снега. Све је бело у мојој улици, а када деца изађу да се грудвају и санкају, она делује посебно весело и шарено.
Мој прозор је добио прве шаре, тако да зимски пејзаж изгледа још лепше; више није само бео већ се виде мали кристали и велике ледене шипке.
Александра Недељковић
Краљица Зима
Јутарње сунце ме је пробудило својим зрацима. Устала сам из кревета и пришла прозору.Оно што сам угледала изазвало је у мени усхићење и радост. Биле су то снежнобеле пахуљице различитих облика.Мени су личиле на кружиће, цветиће и звездице.
Падале су једна за другом, једна поред друге и стварале бели покривач на коме су остајали трагови пролазника. Околно цвеће је личило на новогодишње јелке окићене сребрнастим лампионима предивног сјаја. На крововима суседних кућа забелели су се задимљени димњаци. Оно што је изазвало моју пажњу, била је граја деце која су весело ваљала велике грудве снега, покушавајући да направе великог Снешка Белића, док су друга деца правила клизаоницу да би на њој показала своју вештину клизања. Тај предивни пејзаж мамио ме је својим магичним изгледом. Одлучила сам да обучем своју зимску одећу и придружим се деци која су весело трчала и радовала се свакој новој пахуљици која их дотакне.
Дивим се хладној, сребрноснежној краљици Зими, која својим заносним огртачем покрива читаву природу чаробнобелим звезданим сјајем.
Милена Јовичић
Богови
Ра – Бог сунца,
Почео је да бунца.
Озириса знам ја
- од њега бољег нема.
Хектор је леп,
Али није слеп.
Енлил је ветрове
Упрегао к’о петлове.
Мардук – град штити
Као ниске нити.
Иштар воли рат,
Жели да јој дође брат.
Јахве воли свет
Да му буде леп.
Мут вoли небо
Као чисто сребро.
Еа воли воду
И даје разоноду.
Египатски богови,
Смешите се с’нама,
Јер је и нама
Баш лепо са вама.
Ненад Павловић
Трагови
Наши преци су својим радом и храброшћу обележили време у којем су живели. Њихова храброст је била велика зато што су нам омогућили да живимо у бољим условима од њих.
Ја сам само једно од мноштва деце које осећа тугу због несреће која се догодила другима.
Не памтимо страхоте од пре једанаест година јер смо били исувише мали, али на основу прича својих родитеља, пред очима нам се стварају различити призори. Путем телевизије смо видели страшне слике из 1999. године, слушали страх и плач деце која са тешким болом остављају рушевине за собом. Те тужне слике и бол у срцу чине да осећамо као да смо све те страхоте и сами доживели.
Мир, радост и срећа – највеће су дечје жеље и сматрам да, током читавог детињства, треба да се трудимо да будемо срећни и задовољни.
Нека деца немају родитеље који би им пружили сву потребну љубав, а нека су остала без крова над главом. Често ми је у мислима то суморно време када су се људи убијали и мрзели; они одлазе, а за њима остаје крвави траг, којим ми данас корачамо. Сетимо се само колико је деце страдало, колико је мајки заплакало!
Пошто сам још увек дете, трудим се да заборавим све те страхоте, али зашто ми се онда, чим чијем звук сирене у даљини и неку потресну вест на телевизији, опет враћа та ружна слика пред очи?
Данашња деца не проживљавају тужне доживљаје, попут оних за време бомбардовања и волела бих да се таква времена никада више на појаве.
Марија Костић
Маче
Није ракун, није слон,
Има розе нос
И бео је скроз.
Воли да се игра,
По кревету скаче,
То је моје мало маче.
Воли да се мази,
Мора да се пази,
За клупчетом трчи,
Са прозора често скочи.
Не зна да чита,
Не зна да пише,
ал’ воли да преде
и репом њише.
Милена Милошевић,
Јесен
Јесен је стигла лагано у моје село,
Природа облачи
Јесење одело.
На све стране жуто лишће
Пада са грана,
Нема више
Оних топлих, лепих дана.
Златна наша јесени,
Посебно ти хвала
За најлепше плодове
Што си деци дала.
Маријана Обрадовић,
